Pratnja Dionisova
Majstor Damon (drugog veštijeg
Na Peloponezu nema) od parskog
Mermera pratnju
Dionisovu vaja.
Bog u svojoj blistavoj slavi napred,
Energičnog koraka.
Akrat pozadi. Pored Akrata,
Meta toči satirima vino
Iz amfore ovenčane bršljanom.
Sasvim uz njih Hediojnos, nežni,
Napola zatvorenih očiju pospan.
A za njima dolaze pevači
Molpo i Hedimenes, i Kom koji ne dopušta
Da se ikad ne ugasi izvišena
Baklja povorke koju on čuva; i, najuzvišenija, Teleta. –
Sve ovo pravi Damon. A pored toga,
Njegov mozak s vremena na vreme računa
Šta će mu zato platiti sirakuški
Kralj, tri talanta, lepa suma.
S njegovim ostalim novcem i s ovim
Kad stigne, kao bogataš će sjajno živeti,
I moći će da se bavi politikom – koja radost! –
I on u veću, i on na agori.
Kavafijeva pesma Dionisova pratnja sastoji se iz dva dela. Jedan je priča o vajaru Damonu, a drugi je priča o Dionisu i njegovoj pratnji koja je umetnuta u prvu kao ekfraza. Ekfraza (opis umetničkog predmeta) bila je jedna od omiljenih književnih formi u aleksandrijskoj školi, čiji ji je novovekovni nastavljač Kavafi. U tom smislu ovo je jedna od tipičnih Kavafijevih pesama u kojoj se njegovo helinističko duhovno nasleđe jasno ogleda. Dionisova pratnja data je u vidu kataloga, još jedne arhaične, aleksandrijcima bliske književne forme. U samom opisu Kavafi se poslužio Lesingovim savetom, i ugledajući se na, verovatno najpoznatiju ekfrazu, Homerov opis Ahilejevog štita, prikazao skulpturu u nastajanju, dinamički, a ne statički opisujući gotovo delo. Motivi, mitska bića i alegorijske figure koji su navedeni u ovom katalogu navedeni su po umetničkom kanonu, kao opšta mesta. Njihovi atributi i radnje takođe su tipični. Težnja za neoriginalnošću, za poštovanjem najsitnijih detalja se proteže i izvan ekfraze – pominjanjem parskog mermera. Ovo govori o Kavafijevoj čežnji da dočara antički svet, ponavljajući fraze koje se u helenističkoj književnosti najviše spominju. Unošenjem modernih detalja i neobičnih metafora, ta predstava bi se razorila. Kavafi insistira na autentičnosti sveta koji predstavlja. Istovremeno njegova pesma dobija dokumentarni značaj, kao svedočanstvo iz istorije. Još jedna bitna crta ove ekfraze, kao nasleđe helenističke poetike, je želja za ljupkošću, skladom. Predstavljen je jedan idealni svet, jedan locus amoenus.
Okvirna priča tiče se vajara Damona. Damon je vešt umetnik koji, međutim, ne stvara delo iz čisto umetničkih pobuda, već kao način da zaradi, sa krajnjim ciljem da se probije u političkim vodama. Tako bi se ukratko mogla prepričati fabula pesme i na osnovu toga bi se moglo izvesto određeno tumačenje. To tumačenje bi vajara Damona, kao i lirske junake drugih Kavafijevih pesmama preuzetih iz istorijskih i književnih izvora, videlo kao tip, u smislu tipova u neoatičkoj komediji i njenim naslednicima. Damon bi po tome bio tip lažnog umetnika, nekoga ko se nije predao umetnosti već je na umu imao neke druge, trivijalne stvari. Tu bi Kavafijeva ironija poslužila da se ljupkost Damonove statue shvati kao neautentično, veštačko, bezvredno delo. Ironija bi u tom smislu počinjala već prvim stihovima i tvrdnjom da veštijeg od Damona „na Peloponezu nema“.
Ovakvo tumačenje je prilično konzistentno i nema mu se mnogo toga dodati i oduzeti. Ipak, ne izgleda dovoljno ubedljivo, posebno onome ko se uverio u dubinu i snagu Kavafijevih pesmama, da bi se autor zadovoljio jednostavnom osudom jednog tipa umetnika, i jednog umetničkog oblika (i estetičke kategorije) koji je bio dominantan u kulturi u kojoj on nalazi svoje duhovno poreklo. Posebno je problematično uzeti poentu pesme kao osudu umetnika koji je ispred umetnosti stvaio politiku, kada se uzme u obzi da je i sam Kavafi bio prvo diplomata pa tek onda pesnik. Najsumnjivija je u ovom tumačenju ipak ironija. Teško je poverovati da bi pesnik tako slojevitih ironičnih pesama kao što su Očekujući varvare, Ahilejevi konji, U predgrađima Antiohije i drugih, pristao na tako laku ironiju, koja nema veću dubinu od karikiranja likova u neoatičkoj komediji.
Pogrešno tumačenje najverovatnije ne izaziva sam tekst već čitaočeva očekivanja. Čitalac dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka zna da je jedina prava umetnost umetnost radi umetnosti. On takođe zna da je umetnost koja je stvarana za mase ili radi dodvoravanja vlastima, dakle popularna i angažovana umetnost, manjkava. Pre svega on zna da umetnost ima svoj razlog u sebi. Ono što on ne zna to je koji je to razlog. Moderne umetničke teorije su pokušavale da, u nedostatku naručioca (cara, Boga, ideologije) nađu opravdanje za postojanje umetnosti. Najradikalnije su bile romantičarske teorije, koje su u umetniku videle zamenu za Boga, svrhu po sebi – genija. Ipak, najdugovečnija i najprihvaćenija odbrana poezije u modernoj teoriji je malokrvna, skromna, samomučiteljska teorija o umetnosti radi umetnosti. Mada se veliki broj pesnika, u manjoj ili većoj meri zalaže za larpurlartizam, čini se da od umetnosti ipak očekuju nešto više.
Kavafijeva pesma ne nudi odgovor na smisao koji bi umetnost u modernom dobu htela da ima. On samo ironijski dovodi u pitanje larpurlartistički stav i podriva ovu teoriju. Vajar Damon sa svojom idiličnom statuom izgleda kao larpurlartistički umetnik. U ovom delu nema nikakve angažovanosti, nikakvog veličanja vlasti, nikakve ideologije. To je prosto jedna ljupka slika. Umetnost je tu da uveseljava, da stvara lepe predmete, da bude igra. Sa druge strane Damon računa na zaradu i uspeh u politici. Da je fabula ove pesme smeštena u neko drugo veme i mesto, drugačiji kulturni i politički okvir, misao se ne bi mogla ostvariti do kraja. Na još jedan način Kavafi pokazuje duboku srođenost sa helenističkom tradicijom. Agora je mesto za bavljenjem politikom, međutim, da bi neko mogao da bude na agori morao je da bude punopravan građanin, morao je dakle biti priznat od kolektiva. To priznanje, kao priznanje zrelosti jete najautentičniji način da čovek oseti da je poštovan, a time oseti i samopoštovanje. To je tek jedan civilizacijiski korak od primitivnog obreda inicijacije ubijanjem životinje ili nekim drugim junačkim poduhvatom. Umetnost je ovde viđena kao autentični način da pojedinac dobije potvrdu svog identiteta od strane kolektiva, odnosno postane čovek. Savremeni priznavanja umetnika od strane kolektiva, u vidu nagrada, akademskih zvanja, uvođenja u istorije umetnosti, nema takvu snagu jer to nije taj kolektiv. Velikog pisca će priznati oni koji književnost vole, međutim za mnoge će književnost ostati neozboljan posao, a često baš za one do čijeg je priznanja autoru najviše stalo (recimo Kafkin odnos sa ocem). Agoru priznaju svi. Svaka vrednost dobija krajnju verifikaciju priznanjem za punopravnog gređanina i uzimanjem učešća u političkom životu, zapravo učestvovanjem u upravljanju kolektivom.
Kavafijev Damon se može shvatiti kao larpurlartistički umetnik koji sanja o društvenom priznnju. Krajnji ishod nije poznat. Da li je Damon najveštiji vajar ili sebe smatra takvim? Može li on zaista zaraditi toliko da se probije u političkom životu? To se na osnovu pesme ne može saznati. Kavafijeva ironija je u tome što podriva nadmenost larpurlartističkog umetnika i ukazuje na to da je zauzimanje takvog stava samoobmana, koja potiče iz svesti da se umetnošću ne može postići odgovarajuće priznanje. Njegov Damon ostaje u infantilnom položaju, baz mogućnosti da zasluži punoletstvo, bez prava glasa u svetu. To je gorka ironija, i samoironija, koja se oseća iz Kavafijevijevih stihova. Pesimističko svahvatanje položaja umetnika u savremenom dobu još jedan je način veličanja antičke kulture i njenog autentičnog odnosa prema čoveku uopšte.
Kavafijeve lirske junake ne bi trebalo shvatati kao tipove ili paradigme. Konkretizacija događaja i pozivanje na istorijske događaje, u njegovim pesmama ima funkciju pozivanja na jedan konkretan lokalitet i kulturu. Fiktivna Aleksandrija iz Kafavijevog dela način je na koji se pesme međusobno povezuju ali i sredstvo kojim se upućuje da jedinstven, konzistentan svet vrednosti i umetničkih sredstava.
